Balkanskim zemljama prete socijalni udari
Eksplozije, zapaljeni automobili, Molotovljevi kokteli, policajci u punoj zaštitnoj opremi, Atina obasjana plamenom manjih i većih požara izazvanih u žestokim sukobima. Grčka je izbegla bankrot, ali će dobro pamtiti otpor koji su gađani pružili nametnutim i striktnim merama štednje. Po istraživanju koje je objavio britanski Ekonomist, ova članica Evropske unije ostaje u alarmantnoj crvenoj zoni. Opasnost i dalje preti.
No, ipak, sa Novom godinom otpočelo je i šestomesečno grčko predsedavanje Evropskom unijom. U to ime predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso posetio je Atinu. Uzimajući u obzir i dalje porazne podatke o stanju tamošnje ekonomije, između ostalih i nezaposlenost od 27,8 odsto, primećeno je da su gorke pilule uprkos otporima progutane. Na primer, u protekle četiri godine plate državnih službenika bitno su smanjene. Svojim domaćinima poručuje da se dogovorenih mera moraju pridržavati:
„Situacija je i dalje nestabilna i nije trenutak za usporavanje reformi. Vreme je da se istraje na merama koje su preduzete. Moraju biti nastavljene u pravcu poreske i administrativne reforme, privatizacije, poboljšanje atmosfere za ulaganje i otvaranje tržišta“, rekao je Baroso.
Grčka je, barem po Ekonomistovoj listi, rizična taman koliko i Bosna i Hercegovina. Uz prigodnu ikonicu, crtež, na kome sevaju eksplozije, doleću avioni, maše se transparentima, stiče se utisak da bi u toj državi (koja je na poslednjem samitu šefova diplomatije Evropske unije zbog složenosti tamošnje situacije ostala izvan dnevnog reda) stvari samo što stvari nisu izmakle kontroli. Osim Grčke, BiH je svrstana u red zemalja koje su zahvaćene Arapskim prolećem. No, da li je to baš tako, ili se u BiH socijalni mir i dalje može kupiti analizirala je Dženana Halimović u tekstu Stiže li ulična revolucija ili će vlasti opet kupiti socijalni mir.
Sa Bosnom i Hercegovinom napuštamo crvenu listu, na kojoj su, osim ove države, još i one poput Zimbabvea, ali i Sirije i Iraka. Prelazimo na narandžasto polje, gde nas čeka čak pet država regiona. Od toga su tri članice Evropske unije.
Rumunija, Bugarska, ali i Hrvatska, u zoni su visokog rizika. Ove tri članice Evropske unije, takođe su pogođene ekonomskom krizom, sa različitim simptomima, ali i jednim zajedničkim.
Zove se korupcija, pri čemu je najmlađa EU članica, Hrvatska, preduzela nesumnjivo najodlučniji potez. Bivši premijer Ivo Sanader, onaj u čije vreme su učinjeni ogromni koraci na polju evro-integracija zemlje, iza rešetaka će ostati deset godina, a možda i duže, pošto mu se sudi u dva procesa. Potez poput tog ne umanjuje rizik od socijalnih nemira, upozorava Ekonomist. Uprkos tome, hrvatski sindikalci, opozicioni političari, analitičari i građani, ne očekuju proteste širih razmera. Mada ih ni ne otklanjaju, konstatacija je iz teksta Ankice Barbir Mladinović Građani na rubu gladi dok ideološka revolucija pluta Hrvatskom.
Iz Zagreba ćemo preći u Tiranu. Naime, u zoni istog rizika od društvenih nemira našli su se i Makedonija i Albanija. Protesti nisu novost za albansku javnost. Koliko prošle godine, svedočili smo jednom koji je privukao i širu pažnju.
Demonstranti su preplavili centar Tirane, u suštinski ekološkom protest. Pobunili su se protiv mogućnosti da se na teritoriji Albanije uništava hemijsko oružje iz Sirije, što je prisililo premijera Edi Ramu da odustane od obećanja koje je ranije dao Sjedinjenim Državama u okviru međunarodnog plana za eliminaciju najozbiljnije sirijske pretnje. Da li je to i albanski maksimum?
Da su se Albanci na bunt dizali onda kada su razlozi pre svega bili duboko politički, u izjavi za Radio Slobodna Evropa, podvlači novinar Balkan Insight iz Tirane, Besart Likmet:
„Potrebno je ukazati na mnogo toga što se u zemlji događalo u poslednjih dvadeset godina, kada govorimo o rezultatima istraživanja koje je objavio Ekonomist. Ako gledamo u nedavnu istoriju Albanije, bilo je jako puno društvenih pobuna. Ako bismo sudili o tome šta je do njih dovelo, koji su bili uslovi za njihovo pojavljivanje, onda su to potezi Vlade, socijalne podele u ovoj državi. Mada mislim da predviđanje nije tačno. Ako obratimo pažnju na ono što je u poslednjih pet godina uzrokovalo socijalne proteste u Albaniji, uglavnom je bilo vezano za izbore. Izbori koje smo imali u junu 2013. godine, nisu bili slika velikog razmimoilaženja između političkih partija. Kada Albanci protestuju zarad svojih interesa, protestuju mirno. Kada političke partije stoje iza protesta, one kreiraju sukobe, socijalne pobune, nestabilnosti“, konstatuje Likmet.
Španija, Ukrajina, Turska, takođe su u ovom delu liste koju analiziramo. Baš kao i daleki Madagaskar i Meksiko. Prelazimo u nešto svetlije obojenu zonu, gde su od ukupno 150 država na listi i dve iz balkanske regije.
Slovenija i Srbija u zoni su srednjeg rizika. Sagovornici RSE, međutim, različito procenjuju tu opasnost. Od toga da vlast ne mora da brine da će je štrajkovi ili širi socijalnu nemiri ugroziti, uprkos teškom i sve težem životu građana, do toga da će ove godine, ipak, socijalni bunt eksplodirati, piše Branka Mihajlović u tekstu Sledi vruća godina u Srbiji: Socijalni problemi ispred patriotskih tema.
Napomenimo, uz Srbiju, srednji rizik dele i Velika Britanija, baš kao i Rusija, ali i Kuba. To je ipak i dalje podosta daleko od država sa veoma niskim nivoom socijalne opasnosti, gde je svega njih šest: Nemačka, Austrija, Norveška, Luksemburg, Švajcarska i Japan.
No, posle svega, na listi socijalnih rizika u godini pred nama u regiji ima i onih koji se ne spominju, poput Kosova i Crne Gore. Na crnogorskom primeru zapitaćemo se kako je to moguće i kroz tekst Esada Krcića odgovoriti na pitanje Prijete li Crnoj Gori socijalni nemiri?
Ali, i na samom kraju, ne treba gubiti iz vida ni ono na šta ukazuje saradnik Economist Intellignece Unit Lazar Kekić, koji je i učestvovao na priređivanju istraživanja.
„Pad prihoda i visoke nezaposlenosti nisu uvek praćeni neredima. Tek kada ekonomske nevolje prate drugi elementi ranjivosti, postoji visok rizik od nestabilnosti. Takvi faktori obuhvataju rasprostranjenu nejednakost u zaradama, slabe Vlade, nizak nivo socijalnog osiguranja, etničke tenzije i istoriju nemira. Od posebnog značaja je ono što je izazivalo nemire u poslednje vreme, a odnosi se na eroziju poverenja u Vlade i institucije – govorimo o krizi demokratije“, podvlači Kekić.
Drugim rečima – bunt se nekada dogodi i tamo gde se na prvi pogled i ne bi očekivao. Svi će posle reći – nikada ne bismo poverovali.