Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva, govori za “Novosti” o predugim sporovima, odgovornosti sudija i nezavisnosti pravosuđa
NIJE lako oceniti kakvo je stanje u domaćem pravosuđu. Lično nisam zadovoljan brzinom kojom stvari pomeramo nabolje, ali se ipak krećemo. Dokaz je „Kristalna vaga pravde“, koju je od Saveta Evrope i Evropske komisije za efikasno pravosuđe dobio naš Vrhovni kasacioni sud. Prvo mesto dobila je Škotska, a mi delimo drugo.
Ovako, za „Novosti“, govori Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva. On se osvrće i na to ko je kriv za dugo i skupo trajanje sudskih sporova – tužioci ili sudije, kao i na razrešenja kolega.
– Pravo je pitanje zašto su godinama vođeni neki veliki procesi za koje su i mediji od početka spekulisali da će presude biti oslobađajuće jer nema dokaza. Zašto su tužilaštva po svaku cenu insistirala na optužnicama koje gube, pa su sada isplate enormne? Naravno, tu su i pojedine sudije koje odlažu suđenja jer nisu dobro spremile predmete.
Da li je stanje toliko crno?
– Siguran sam da srpsko pravosuđe ima budućnost, jer je dosta mladih sudija, a mi se trudimo da izaberemo najbolje. Samo da ih ovi stari ne pokvare. Šalu na stranu, pomakli smo se napred, a dokaz tome je i nedavna poseta Americi. Srpsku delegaciju na čelu sa mnom primio je predsednih Vrhovnog suda Amerike, što je velika retkost.
Šta nam zamera Evropa? Na proleće bi trebalo da otvorimo poglavlje 23…
– Jedina primedba u skriningu bila je da rešimo stare predmete i da ujednačimo sudsku praksu sa evropskom. VKS je pokrenuo akciju usaglašavanja naše prakse s presudama Evropskog suda za ljudska prava, pa su sve njihove presude objavljene na našem sajtu.
O kakvom efikasnom pravosuđu pričamo ako je ostavinska rasprava iza Josipa Broza trajala 33 godine?!
– Nema opravdanja da bilo koji sudski postupak traje toliko dugo, iako često ima objektivnih okolnosti zbog kojih se to dešava. Nedavno sam tražio spisak 20 najstarijih predmeta i ispostavilo se da je najduži iz 1979. Pozvao sam predsednika tog suda, koji mi je rekao da je predmet presuđivan, poslednji put ove godine, ali su odluke ukidane.
– Verujemo da se to neće desiti jer država traži rešenje. U nekim sudovima je broj zaposlenih na određeno vreme bespotrebno velik, pa se postavlja pitanje zašto predsednici sudova godinama nisu zapošljavali ljude koji su potrebni. Da bi održavali poslušnost, ili su, pak, zapošljavali neke druge?
Šta je s programom Vrhovnog suda za rešavanje starih predmeta?
– Po tom programu, koji smo u startu ocenili preambicioznim, godišnje je trebalo da bude rešeno 20 odsto starih predmeta. To nije ispunjeno delom zbog štrajka advokata, čije su se posledice prelile u ovu godinu, delom zbog nedostatka sudskih saradnika, posebno u unutrašnjosti. Naravno, i zbog samih sudija. Apelacioni sudovi, izuzev Novog Sada koji je imao veliki priliv, dostigli su normu. I viši sudovi su bili na nivou. Jedino osnovni nisu prešli pet odsto jer, dok su oni rešavali stare slučajeve, hiljade novih prešlo je u kategoriju starih. Izdao sam naredbu da se predmeti stariji od 10 godina reše do 1. juna. Sudijama će u tome pomoći Zakon o suđenjima u razumnom roku, koji stupa na snagu 1. januara, i koji će im dati dodatne procesne alatke.
Da li su predsednici sudova dobri domaćini?
– U finansijskom smislu jesu.
Kako kad je veliki broj sudova u blokadi?
– U blokadi su dan-dva kada im iznenada dođe veće izvršenje na naplatu. Ali za to nisu krivi samo sudovi, već i tužioci. Otežavajuća okolnost je i inflacija propisa koje sudije ne stižu da isprate.(Novosti)