Tri puta, za samo mesec dana, Apelacioni sud u Beogradu ukida rešenje Specijalnog suda o produžetku pritvora bivšim visokim funkcionerima Državne bezbednosti Srbije, Milanu Radonjiću i Ratku Romiću, optuženim za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999. godine. Sva tri puta, sudije Veroljub Cvetković i Vučko Mirčić preporučuju Specijalnom sudu da ukine pritvor optuženim, sa obrazloženjem da njihovo puštanje na slobodu ne može uznemiriti javnost u Srbiji, jer je od zločina prošlo 15 godina, pa je zločin izbledeo!
Ko su te sudije? U kom su zakonu pročitali, u kom udžbeniku prava, da je zločin led, a vreme vatra koja ga topi?
Ni u Srbiji, ni u Evropi, niti igde u civilizovanom svetu, nema takvog zakona, ni udžbenika, ni sudske presude. Još od Justinijanusa i Ulpijanusa, suvereno je pravno načelo da se zločin ne umanjuje niti nestaje zbog protoka vremena. Pravno je načelo, takođe, da od države, kao zločinca, nema većeg zločinca, a ubistvo Slavka Ćuruvije upravo je taj najveći zločin.
Nije nimalo slučajna ova tvrdoglava, a neutemeljena i u zakonu i u pravnoj nauci, upornost da dvojica simbola državnog terorizma iz devedesetih godina prošlog veka budu nagrađeni slobodom. Mesec dana po smaknuću Slavka Ćuruvije, starac Ismail Durguti pobegao je, goloruk, iz svoje kuće nedaleko od Orahovca, bežao je od sukoba policije i UČK, sustižu ga dvojica srpskih ratnika, jedan od njih puca mu u glavu, otrčava do obližnje kućice i ubija nepokretnog starca Sezala Miftarija i njegovu ženu Šefkiju. U isto vreme kada se sudska veća Veroljuba Cvetkovića i Vučka Mirčića bore za slobodu onih koji su ubili Slavka Ćuruviju, sudsko veće Dragoljuba Albijanića tog istog Apelacionog suda kosovskom ubici izriče uvredljivo sramne 3 (tri) godine zatvora, sa istim obrazloženjem da je od zločina proteklo 15 godina, pa je zbog toga kazna blaga.
Milena Drecun, tada sudija Vrhovnog suda Srbije, odbila je da potpiše presudu Radomiru Markoviću i Miloradu Ulemeku Legiji zbog ubistva Ivana Stambolića, a onda je otišla u sudnicu i podržala iz publike optužene. Morbidno jeste, ali je taj sudija demonstrirao javnu podršku i zločinu i zločincima.
Zakon, žrtve zločina i savest ljudska jedina su sila koja sudijama sme da izdaje naloge. Sudije su ljudi koji su, nedavno, u Americi, baš kada su u beogradskom Apelacionom sudu konstruisali protivpravnu i neljudsku tezu o vremenu kao dželatu zločina, presudili da železnica današnje Francuske mora da isplati, pozamašne, naknade potomcima Jevreja koji su, pre 75 godina, vozovima tada okupirane Francuske odvoženi u nacističke gasne komore i konclogore smrti.
Srbija je država uzorne pravne tradicije. U njoj, i danas, ima dosta sudija dostojnih svog zvanja, ali je mnogo i sudija u službi službi, mahom bahatih pravnih neznalica.
Sadašnji premijer je, javno, obećao da će podneti ostavku ako ne budu pronađene i osuđene ubice Slavka Ćuruvije. Kad je to rekao, znalo se ko su ubice, i da službe kriju njihove krvave tragove, pa je on, davši takvo obećanje, pokazao odlučnost da zmiji stane na glavu, i učinio je mnogo da se ubice nađu u zatvoru. Sudije Veroljub Cvetković i Vučko Mirčić sada čine sve da zmija izmigolji, ali ne uvlače se samo sudije u odbranu poretka državnog terora. Službe i njihove evet efendije razapinju i čelne ljude Tužilaštva za ratne zločine, proglašavajući ih „američkim špijunima“. Nema zločina Srba, ima samo zločina nad Srbima, poklič je poslanika, ministara, medija i analitičara službi. Tom pritisku, ponekad, podlegne i to tužilaštvo, kao u slučaju „gnjilanske grupe“. Govori se i piše i da službe bezbednosti nikada ne ubijaju bez razloga. U državi koja žuri u Evropu, tu istu Evropu proglašavaju za njenog najvećeg neprijatelja.
Svi smo mi Šarli. A šta se desilo u Peći, u kafiću „Panda“, u decembru 1998? Grad kontrolišu vojska i policija Srbije, Crvene beretke Državne bezbednosti, ali dvojica terorista, sa maskama na licu, provlače se kroz tu silu, prave masakr nad srpskim đacima i mladićima, pa se izvlače, bezbedno i neopaženo, a službe bezbednosti objavljuju da su teroristi albanski teroristi. Premijer je šokirao Srbiju izjavom da to nije istina, i obećanjem da će se otkriti istina. Službe zločina blokirale su istragu i o tom svom zločinu. Nema Evrope, nema pravde, nema reformi, dok se ne rasturi taj zmijarnik.
Svi smo mi Šarli. To bi trebalo da znači i da smo svi mi Slavko Ćuruvija, Ivan Stambolić, Nebojša Simeunović, Zoran Đinđić, Vesko, Zvonko, Gaga, Vučko, Dada Vujasinović, Milan Pantić, masakrirani u kafiću „Panda“, nesrećnici u tajnim grobnicama oko Srebrenice, u Batajnici, po rekama i jezerima Srbije… Njihovu smrt skrivile su službe bezbednosti jednog poretka državnog terorizma, do danas nekažnjene i nerazvlašćene, već i dalje udobno razmeštene u svim institucijama sistema. Vreme je, evo, zatrpalo njihova zlodela, govore njihove sudije. Vreme ih aboliralo. A mrtvi? Izbrisati i sećanje na njih, da ne uznemiruju žive, a naročito da ne uznemiravaju one koji su ih poubijali.
(Danas)