Hajdučko primirje

Zašto je, dakle, taj projekat bio osuđen na propast. sve da se pod visokim auspicijama Frau Merkel i krenulo u njegovu „realizaciju“, sve i da je lično Merkelova kosovsku jabuku mađioničarskim hokus pokusom podelila tako da obema zaraćenim stranama pripadnu po tri. Najkraći odgovor je – zato se ovde ne radi o problemu iz domena politike i državnosti, nego o problemu mentaliteta, zajedničkog svim narodima Balkanskog poluostrva koji ne daju ni pedlja „njihovog“, što je legitimno, ali je nezgoda u tome što svi misle da je sve njihovo.

Sledstveno tome, gde god da se te granice nacrtaju, oko njih i na njima će nastaviti da uzbijaju žestoki pičvajzi i jedina korist od toga bila bi što bi, recimo, Kraljević Marko Đurić mogao da ulazi u Kosovsku Mitrovicu kad hoće i kuda hoće, ali bi, svejedno, nastavio bivati arestiran samo li mrdne dvadesetak km južnije. Da i ne pominjem da bi razgraničene stranke – kakogod i gdegod da se te granice nacrtaju – koliko sutra te granice proglasile „nepravednim“ i „nametnutim“.

Nismo mi, Srbi i Albanci, usamljen slučaj, a možda nismo ni najgori. Jeste da se prepičkavamo oko teritorije, ali se bar slažemo da je Kosovo – bili ono „južna pokrajina“ ili „lažna država“- u oba slučaja Kosovo, za razliku od naše helenske braće koja nemaju hegemonističkih pretenzija na teritoriju, ali imaju na ime, pa ovih dana po Solunu, i šire, prave čuda i pokore zato što se, osim njihove, (zvanično) pojavila još jedna Makedonija. Istoriji i životu ič ne bi falilo da postoji i sedam-osam Makedonija, sa raznoraznim prefiksima, ali kad je, bato, na Balkanu nešto „naše“ – makar to bila apstraktna imenica – onda je naše i kraj priče koja nema kraja.

Nema, utuvite, nikakvog rešenja ni razgraničenja, bez prethodnog uspostavljanja primirja između Srba i Albanaca, pomirenje ne pominjem jer je ono na jako dugom, možda i beskrajnom štapu. Moralo bi se, dakle, početi sa prekidom neprijateljskih dejstava, jer to što se na Kosovu ne puca ( da li se baš ne puca?) samo je obustava vatre, ali ne i prekid neprijateljstava.

Prekid neprijateljstava, kao i razgraničenje, na papiru zvuči gordo, jednostavno i izvodivo, ali uopšte nije tako, daleko je od toga i u vezi je sa mišljenjem onog svetogorskog monaha koji je govorio (džaba krečio) da mali pravoslavni narodi u Otomanskom carstvu u budućnosti neće videti mnogo vajde i birićeta, ako ih u slobodu budu vodili i države im budu pravili hajduci – iliti na grčkom – lopovi. Evo dokle su nas doveli i šta su napravili.